Уставни суд Републике Србије у саставу: председник Слободан Вучетић и судије Верона Адам-Бокрош, др Срђан Ђорђевић, др Милутин Ђуричић, Љубомир Поповић, Мирјана Рашић, Бранка Ћурчија и мр Светозар Чиплић, на основу члана 125. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. септембра 2003. године, донео је

ОДЛУКУ

„Службени гласник РС“, број 101 од 17. октобра 2003.

Утврђује се да одредбе члана 4. став 1. тачка 5) и члана 5. став 1. у делу који гласи: „...изузев војном обвезнику који је напустио земљу да би избегао дужност њене одбране,” Закона о наслеђивању („Службени гласник РС”, број 46/95), нису у сагласности с Уставом.

 Образложење

Уставном суду поднето је више иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба Закона о наслеђивању наведених у изреци. Према наводима иницијатора одредбе чл. 4. и 5. Закона у супротности су са чл. 11, 13, 56. и чланом 72. став 1. тачка 4. Устава Републике Србије, због тога што законодавац нема овлашћење да прописује услове недостојности за наслеђивање, којима се ускраћује право тестатора – завештаоца да располаже својом имовином. Истиче се да уколико завешталац за живота није наследнике огласио недостојним за наслеђивање и уколико наследници у оставинском поступку један другом не приговарају недостојност то не може учинити ни држава, тим пре што избегавање војне обавезе и санкције, које овакав начин прописивања недостојности производи, треба да буду предмет регулисања других закона, а не Закона о наслеђивању. Решењем Уставног суда Републике Србије ИУ број 358/95 од 12. јуна 2003. године покренут је поступак за оцену уставности члана 4. став 1. тачка 5) и члана 5. став 1. Закона о наслеђивању („Службени гласник Репулике Србије”, број 46/95). Решење је достављено на одговор Народној скупштини Републике Србије 16. јуна 2003. године, па пошто одговор није добијен, Уставни суд је наставио поступак, на основу члана 16. став 3. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука („Службени гласник РС”, бр. 32/91 и 67/93).

Одредбама члана 4. став 1. тачка 5. Закона о наслеђивању прописано је да не може наследити на основу Закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања (недостојан је) војни обвезник који је напустио земљу да би избегао дужност њене одбране, а до смрти оставиочеве не врати се у земљу. Према члану 5. Закона оставилац може опростити недостојност, изузев војном обвезнику који је напустио земљу да би избегао дужност њене одбране. Опроштај мора бити учињен у облику потребном за завештање.

Оспорене одредбе чл. 4. и 5. Закона о наслеђивању уређују правни институт недостојности за наслеђивање. Недостојност према одредби члана 4. став 1. тачка 5. Закона наступа кумулативним испуњењем три услова: да је наследник у тренутку напуштања земље имао својство војног обвезника према прописима који уређују ово питање, да је напустио земљу са намером да избегне војну обавезу, односно да се из истог мотива задржао у иностранству и да се до оставичеве смрти није добровољно вратио у земљу, при чему није од значаја да ли је био кривично гоњен, односно да ли је донета кривична пресуда.

Из изнетог произилази да разлог недостојности из оспореног члана 4. став 1. тачка 5. Закона о наслеђивању није у непосредној вези са моралним прекршајем наследника према оставиоцу, већ са његовим огрешењем према држави. Међутим, разлог недостојности, који није везан за однос према оставиоцу, по оцени Суда, доводи у питање остваривање Уставом зајемченог права на наслеђивање. Наиме, уређивање услова и начина остваривања Уставом зајемченог права на наслеђивање, у складу са законом, не даје овлашћење законодавцу да то питање уреди тако да одређена лица искључи из права наслеђивања, односно да им потпуно ускрати ово право у односу на оставиоца, јер је то несагласно са уставним одредбама којима се јамчи право својине и право на наслеђивање (члан 34. ст. 1. и 2. Устава). Устав је предвидео ограничења права својине према природи и намени непокретности (чл. 59, 60, 61. и 62), као и могућност експропријације непокретности, односно ограничења права својине на непокретности, кад то захтева општи интерес утврђен на основу закона (члан 63. Устава). У конкретном случају међутим, ограничење права на наслеђивање, као и права тестаменталног располагања учињена су ради остваривања дужности одбране земље. На тај начин је једно Уставом зајемчено право, ограничено да би се допринело остваривању једне Уставом постављене дужности, чиме је занемарен принцип јединства устава, који обавезује законодавца да води рачуна о вредностима које су Уставом зајемчене, тако што ће једно Уставом зајемчено право ограничити ради другог само ако је то неопходно. Наведеним одредбама Устава није предвиђено ограничење слободе располагања имовином за случај смрти, нити је таква могућност изричито резервисана за закон, па је стога несагласна с Уставом законска одредба која ускраћује право оставиоца да слободно располаже својом имовином, па и да је остави наследнику, који је напустио земљу да би избегао војну обавезу, јер војни обвезници подлежу кривичним санкцијама у случају избегавања дужности на основу војне обавезе.

Оспорене одредбе Закона, по оцени Суда, несагласне су и са чланом 13. Устава који успоставља принцип правне једнакости грађана, односно недискриминације и који забрањује да се – без разлога – оно што је исто или битно слично неједнако правно третира, а оно што је битно различито, да се третира правно једнако, као што је то у конкретном случају учињено прописивањем ограничења наследних права одређене категорије војних обвезника.

На основу члана 46. тачка 1) Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука, Суд је одлучио као у изреци.

На основу члана 130. Устава Републике Србије, одредбе Закона о наслеђивању наведене у изреци, престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”.

IУ број 358/95

Председник

Уставног суда

Слободан Вучетић, с.р.